HR - Ljudski Resursi - Srbija

U državnim firmama ne rade ni četiri sata dnevno

U Srbiji se u državnim preduzećima u administraciji efektivno radi tri sata i 45 minuta dnevno, a na terenu 25 minuta duže.

Istovremeno se kod privatnika radi sedam sati i 18 minuta, dakle skoro četiri sata duže, a plate su u proseku niže za 6.500 dinara, pokazuju analize Centra za istraživanje u privredi. Produktivnost je 42 odsto evropskog proseka.

Razlog je nedovoljno dobra organizacija posla, tehnološka zaostalost i nedostatak znanja, a posledice su nekonkurentnost, pad potrošnje i zaposlenosti. Problem je veći tim pre što produktivnost godinama nije afirmativna tema u Srbiji i što je menadžeri ne mere, tvrde sagovornici „Novca“.

Tačnih podataka nema, ali je procena da u Srbiji za državu - kada se uračunaju državne i opštinske službe, javna preduzeća i razne agencije - radi oko 550.000 zaposlenih. S obzirom na to da je ukupan broj zaposlenih, po podacima s kraja prošle godine a računajući tu i samozaposlene, bio nešto manji od 1,9 miliona, jasno je da od države platu prima više nego svaki četvrti zaposleni. A standardi Evropske unije kažu da u javnom sektoru treba da radi najviše 10 do 12 odsto zaposlenih u zemlji.

Zaposleni koji plate dobijaju od države isto tako zarađuju više nego njihove kolege u privatnoj službi. Od januara do jula, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna zarada samo u javnom sektoru bila je 39.113 dinara, a u svim sektorima 33.263 dinara.

Vladimir Gligorov, saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, glavne posledice niske produktivnosti vidi u niskoj stopi zaposlenosti, nekonkurentnosti i nerazvijenosti.

„Sa niskom produk­tiv­nošću bolje prolaze ljudi sa strukom jer ih je manje, pa je i tražnja za njima veća. Ako privreda nastavi da se oporavlja sporo, što je veoma verovatno, posebno će teško proći ljudi koji rade u neproduktivnim sektorima i uslužnim delatnostima. A takvih je najviše“, kaže Gligorov.

Sa makroekonomske strane, tvrdi naš sagovornik, stagniraće potrošnja. „Biće potrebno promeniti strukturu privrede kako bi se povećala ulaganja i produktivnost, a to opet znači sporiji rast zaposlenosti. Uz to, potrebno će biti promeniti i kvalifikacionu strukturu stanovništva jer se sa nekvalifikovanim radom ne može konkurisati ni u Evropi, niti u ostatku sveta. Tako se Srbija suočava sa razvojnim problemom, odnosno sa bar desetak godina transformacije, pre nego se struktura privrede i njena produktivnost ne poboljšaju“, objašnjava Gligorov za „Novac“.

U Uniji poslodavaca tvrde da će rasti spoljnotrgovinski deficit. Od Vlade, čak i od predsednika Borisa Tadića, privrednici su zato tražili da se uvoz novih mašina oslobodi PDV-a od 18 odsto i carina koje idu i preko 20 odsto

„Država bi na taj način godišnje gubila 30 do 70 miliona evra, ali bi gubitak već za godinu-dve kompenzovala kroz rast investicija i izvoza. To nije izmišljena kategorija, tako su svoju privredu oporavljali i Nemci. Država je, međutim, napravila paradoks, ukinula je carine samo na mašine skuplje od 200.000 evra. Takve mašine kupuju samo veliki sistemi, a čak 97 odsto mašina u srpskoj industriji košta između 30.000 i 70.000 evra“, kažu u Uniji za „Novac“.

Petrašin Jakovljević, generalni direktor „Metalca“ gde se efektivno“ radi najmanje 7,5 sati dnevno, kaže da nas je niska produktivnost već koštala. „Imamo otvoreno tržište i svu moguću konkurenciju. Dalji pad produktivnosti i jačanje konkurencije samo može dovesti do gašenja nemoćnih. Veći je problem što produktivnost u Srbiji nije afirmativna tema već 20 godina. Malo je firmi koje je i mere, a onda se rešenja i ne traže“, kaže Jakovljević za „Novac“.

Trenutno se u Srbiji malo ko bavi merenjem produktivnosti. U Privrednoj komori postoji Centar za naučno istraživački rad, ali je on produktivnost merio do prošle godine. Produktivnošću u industriji bavi se Republički zavod za statistiku i, kako se veruje, i pojedini fakulteti.

Najproduktivnija pre­du­zeća su ona sa naj­kva­litetnijom opremom i maši­nama.

To su farmaceutska i deo prehrambene industrije i firme sa stanim kapitalom, što zajedno čini 8,5 do devet odsto srpske industrije. Pojedinačno, najveća produktivnost na nivou evropske je u „Henkel Merimi“ i „Tarket Sintelonu“, kažu u Uniji.

Najviše trpi metalska industrija, gde su mašine u proseku stare 35 godina. Procenat škarta je 36 odsto, što je više nego duplo u odnosu na prosek zemalja Evropske unije. Čak su i Hrvatska i Rumunija u prednosti sa škartom od 19, odnosno 24 odsto.

„Negde su mašine i moderne, ali radnici nisu i obučeni. Ima firmi i sa savremenom opremom i sa dobrim radnicima, ali im nedostaje dobra organizacija. Sve to, zajedno sa visokim procentom škarta, podiže cenu robe što je na kraju čini nekonkurentnom u odnosu na druge proizvođače“, kaže Dragoljub Rajić iz Unije.

Tri su glavna uzroka niske produktivnosti. Firme u državnom vlasništvu, koje zbog političkih razloga nisu sprovodile restrukturiranje, imaju previše zaposlenih. Pojedina privatizovana preduzeća takođe nisu prošla proces transformaciju jer su se akteri privatizacije ustručavali snažnijih zaokreta. Konačno, tu su i niska ulaganja. A prema novijim istraživanjima u centralnoj i istočnoj Evropi direktne strane investicije doprinele su povećanju produktivnosti za 50-70 odsto od 2000. do 2008. godine.

Uzroke niske produktivnosti u Srbiji Gligorov vidi u „rđavom odnosu kapitala i rada“.

„Niska je opremljenost proizvodnje kapitalom, dok je sa druge strane, veliki udeo nisko produktivnih usluga. Posmatrajući strukturu izvoza na razvijena tržišta, vidi se da je to privreda koja proizvodi radno intenzivnu robu gde je značajan udeo nekvalifikovanog rada. Ako opet pogledate doprinos pojedinih sektora u ukupnoj proizvodnji, jasno je da najveći broj ljudi zarađuje obavljajući niskokvalifikovane usluge. Konačno, zanemarljiva su ulaganja u kapitalna sredstva, posebno u industrijsku proizvodnju namenjenu. Investicije su uglavnom otišle u grane, gde se koristi radna snaga uz postojeću opremu, dok god od toga može da bude neke koristi“, kaže Gligorov.

Na javnim preduzećima je da čekaju nacionalnu strategiju za rast produktivnosti, a na privatnicima da sami kreiraju poslovnu politiku.